Miris varoši

 

 

Sve u varoši imalo je miris — i ulice, i reka, i ljudi. Letnje večeri vonjale su na lipu i na vlažnu kaldrmu posle kiše. Iz kafana se širio dim duvana, pomešan s mirisom jeftinog vina i jagnjećeg pečenja. Pekara je disala hlebom koji je pucao pod korom još dok ga je majstor vadio iz peći. Čak su i zidovi starih kuća imali sopstveni miris — mešavinu prašine, vlage i uspomena koje se nisu dale izbrisati. A ljudi… ljudi su mirisali na svoj život: na zemlju s njiva, na znoj od rada, na sapun što ga je voda brzo spirala. Miris varoši bio je njena istina — ono po čemu si mogao da je prepoznaš zatvorenih očiju, pa i onda kada bi otišao daleko.

Tog popodneva, dok se varoš gušila u sopstvenom mirisu, tri dečaka na dva trotineta jurila su niz ulicu pod krošnjama lipa. Kasno leto mirisalo je teško i slatko, a njihov smeh razlivao se ulicom. Sve je izgledalo kao da je vreme zastalo, samo da bi oni mogli da ga pregaze svojim točkovima.

Emu su noge nosile brže od daha, kosa joj se lepila za slepoočnice, a srce udaralo kao da će iskočiti. U susret joj je dolazio dečak na biciklu, rukama nesigurno stegnutog za volan. Projurio je pored nje, tek je kratko okrznuo pogledom i nastavio dalje, kao da ga progoni neka nevidljiva neman, ostavljajući Emu u oblaku prašine što se dizala za njegovim zadnjim točkom. Bicikl je prepoznala — plavi, onaj koji je uvek vozio Aleksa — ali nije zastajala. Prašina se još vrtela oko njenih članaka dok je nastavljala da trči niz ulicu. Žurila je ka svojoj kapiji, vraćajući se od drugarica koje su živele par kuća dalje. Igrale su se gotovo celo popodne, jurile po dvorištu i zaboravile na vreme. Stigla je do kapije i brzo je odgurnula rukom. Dvorište je bilo u polusenci, a s kuhinjskog prozora širio se miris gibanice, koju je baka ispekla za večeru. Odjednom ju je prožeo čudan osećaj, kao da je hladan talas prošao kroz nju. Koža joj se naježila, a vrat osuo sitnim trncima. Potrčala je preko staze do ulaznih vrata. Unutra su je čekali glasovi koji su joj uvek vraćali osećaj sigurnosti. Za stolom su sedeli deda, baba i Emina mlađa sestra Ana, koja je veselo mlatarala rukicama pokušavajući da dohvati komad gibanice. Miris pečene pite širio se kućom, gust i težak, i Ema je sela za sto još zadihana od igre.

– Jesi oprala ruke? – oglasila se baba oštrim glasom. – Ceo dan jurcaš, kao da nemaš kuću.
– Jesam – kratko dobaci Ema, već naviknuta na ovakva pitanja.
– I dosađuješ tim ljudima – nastavila je baba, dok je polako okretala kašiku u šolji, ne pogledavši je direktno.
– Nisam nikom dosađivala, bili smo u dvorištu – odgovori Ema tiše, ali odlučno.

U toj kući vladao je red koji niko nije dovodio u pitanje, poput nepisanog zakona. Baba je držala do rutine i domaćinstva, a svako je znao da se njena reč sluša. Njene ruke, uvek zauzete, mirisale su na brašno, sapun i cveće koje je gajila na terasi. Njene krofne imale su ukus nedeljnog jutra, a kiflice miris detinjstva. Muškatle i begonije koje je negovala imale su boje kakve se retko viđaju, i niko nije mogao da prođe pored dvorišta a da ne zastane.

Kajmačara

 

Decenijama je moja baba kupovala sir i kajmak od jedne žene, koju su svi zvali jednostavno — Kajmačara. Njeno pravo ime nikada nisam saznala. Zanimljivo je da moja baba, uprkos tome, nikada nije jela ništa od mlečnih proizvoda, još od detinjstva, kada joj se jednom zgadilo mleko. Ali svi mi ostali u kući bili smo veliki ljubitelji sira i naročito kajmaka.

Babe već odavno nema među nama, a ja sam se prilikom jednog dolaska u varoš setila tog ukusa i poželela da ga ponovo osetim. Našla sam njen broj u starom adresaru i, predstavivši se, naručila kajmak. I zaista, u dogovoreno vreme došla je Kajmačara — ista kao nekad, samo malo osedela i s kojom borom više na licu. Uz priče o dobroti mojih babe i dede, krenule su i priče o tekućim događajima, naravno uz kafu iz babine male šoljice sa tacnicom. Mislim da više niko tako ne pije kafu, kao što se nekada pilo: slaba, slatka, uz obavezno sećanje.

Tako je krenuo njen monolog o bolestima. Teška opstrukcija pluća, pumpice koje ne pomažu, gušenja posle kojih mora da ide u varoš po inekciju. Nikada nije pušila, hranila se zdravo, živela na selu — a opet, bolest je tu. Uz to, zadesio je i drugi problem, o kojem ni sama nije znala šta da misli.

A ja sam zapravo samo htela da kupim kajmak i da platim. Ali živimo u vremenu kada su ljudi zauzeti, bez strpljenja i empatije, kada se retko ko zadrži da sasluša tuđe muke. Znajući je decenijama, iz poštovanja, ostala sam da sedim i da slušam.

Jednog jutra, pričala je, krenula je ka štali i primetila da je na sinovljevoj kući širom otvoren prozor. Bilo je rano, i ne previše toplo da bi stajao otvoren cele noći. Postalo joj je sumnjivo, pa je otišla do njihove kuće, koja je bila u istoj avliji. Pokucala, ušla i zatekla sina za stolom — glava u rukama, suze na licu.

— Pobegla je, — rekao je kroz plač.
— Ko? — pitala je.
— Milica. Noćas se iskrala kroz prozor. Ostavila mene i decu.

Zaista, snajke nije bilo. Deca su spavala, trebalo je spremiti doručak, probuditi ih i poslati u školu. Kajmačara se prihvatila posla i tog jutra postala majka unucima.

Dani su prolazili, Milica se nije javljala niti vraćala. Pričalo se da je otišla kod nekog Miće u selo kod Lajkovca. Govorila je da ga voli, da je srećna. Deca su počela da slute. Ćerka, već devojčica, shvatala je šta se događa i nije htela ni da je spomene. Sin je plakao za majkom.

Posle nekoliko meseci, Milica je shvatila da je njena „velika ljubav“ jedan obični švaler, navikao da zavodi udate žene, a kad mu dosade — ostavljao ih je. I njoj je rekao otvoreno: „Dosta je. Volim drugu. Vrati se mužu i deci.“ Ali muž nije hteo da je čuje, ćerka još manje. Samo je mali sin pominjao majku, ali sve ređe, kao da je i sam shvatio da je nema.

Da nevolja bude veća, sin je počeo vezu sa bivšom devojkom — udatom ženom s troje dece. Kajmačara je očajnički pokušavala da ga urazumi: „Šta ćeš s njom? Šta ako pukne bruka po selu? A deca?“

Uzdisala je nad šoljicom kafe koju sam skuvala, pogledala na sat i rekla da će zakasniti na autobus. Pokupila je svoje posude i otišla.

A ja sam sedela zamišljena, pitajući se: da li da sledeći put opet naručim kajmak, samo da čujem epilog priče — ili da svetu ostavim njegove tajne, bez da ih dodirujem?

Gastarbajterska kuća

 Gast

Istočna Srbija je odavno poznata kao carstvo gastarbajtera, gde je gotovo svaka druga kuća za sprat viša i okićenija od prethodne. Svaka od njih bila je lice vlasnikovog bogatstva i dokaz uspeha „preko grane“, a ujedno i ostavština za buduća pokolenja. Ipak, na veliko iznenađenje tih istih vlasnika, pokolenja su uglavnom odlučila da ostanu u zemljama u kojima su rođena — u Nemačkoj, Italiji, Austriji, ređe negde drugde po Zapadnoj Evropi. Njima Petrovac na Mlavi nikada i nije bio rodni grad. Zato i nije čudo što nisu želeli da se vrate u ogromne kućerine koje su njihovi očevi ili dedovi zidali i plaćali krvavim radom, ciglu po ciglu, zajedno s orlovima i lavovima koji su čuvali kapije.

Ali i zapadna Srbija imala je svoje adute. Varošica se ponosila svojom „zlatnom trojkom“ — Kokanom, Bokanom i Rokanom. Četvrt veka proveli su na gradilištima Minhena i okoline, gde su njihova šaka i znoj podigli neke od najlepših kuća. Nije bilo iznenađenje što su i oni, pored svojih starih, oronulih porodičnih kuća, morali da podignu nova, velelepna zdanja. Time su pokazivali i zidarsko umeće i dokazivali da će svoju starost dočekati dostojanstveno, uživajući u plodovima rada. A možda su se i potajno nadali da će se sinovi jednog dana vratiti, da starost ne provedu sami u tuđini.

Kokan i Bokan otišli su zajedno još sredinom sedamdesetih u Rozenhajm, na „privremeni rad“, koji se otegao na tri decenije. Rokan je krenuo nešto kasnije, oženivši se starijom Nemicom, Laurom, s kojom je bio u fiktivnom braku petnaest godina dok nije dobio državljanstvo. U varoši ga je čekala nevenčana supruga i dvojica sinova, već stasala u momke kad se konačno razveo. Rokan je radio sve što se zidati moglo, vredan i pouzdan, lako je dolazio do posla. S Laurom je ostao u prijateljskim odnosima sve do njene smrti, a nasledio je i stan.

Život gastarbajtera nikada nije bio lak — odvojenost od porodice, čežnja za domom, nostalgija. Nekada bi se putevi trojice ukrstili na istom gradilištu, i tada je sve bilo lakše, jer je postojalo neko ko razume dušu.

U isto vreme počeli su da zidaju i svoje kuće u varoši. Bilo je to neko srećno vreme, tik pred inflaciju devedesetih i ratove u Bosni i Hrvatskoj.

Bokanova kuća dizala se na dva sprata, u sivo-belom fasadnom kamenu, s kovanim terasama i kapijom nad kojom se širio orao raširenih krila. U dvorištu je blistala fontana, a u njenom centru pozlaćena sirena iz čijih je usta tekla tanka mlaznica vode. Šupu je punio najmodernijim aparatima, sve što je donosio Mercedesom i prikolicom, birano pažljivo i s ponosom. Poklona za familiju nikada nije manjkalo, pa je Bokan postao omiljeni rođak i najuspešniji član familije. O njegovim slavama se i danas priča: okupljalo se i po trista ljudi, a tri dana se okretao ražanj.

Kokanova kuća bila je skromnija, građena po uzoru na nemačke kuće. Komšije su gunđale da nije dovoljno velelepna, da to govori o njegovoj skromnoj zaradi. Istina je bila jednostavna: Kokan i njegova Živka nisu imali dece, pa mu ni želja nije bila da zida palatu. Njihova kuća imala je dvorište i balkon prepun visećih petunija, o kojima je Živka brinula s ljubavlju.

Rokan je podigao pravu vilu nadomak varoši, na ogromnom placu sa šumom. Kuća na tri sprata, svaki u drugoj, nežnoj boji — roze, rezedo i žutoj. Dvorište opasano ogradom s vitražnim staklom koje se, istina, nije uklapalo, ali je štitilo privatnost. Dva lava stajala su na ulazu, a travnjak su krasili labudovi, patuljci i druge gipsane figurice. Unutra — luksuz: stilski nameštaj, teške zavese, ukrasni lusteri, tri kamina, persijski tepisi. Svi su ostajali bez daha.

Sinovi su, pred rat, pobegli kod sestre u Nemačku, zasnovali porodice. Rokan je ostao sam: žena mu je umrla, a on u hiljadu kvadrata zidova. Ubrzo je otišao i on. Kažu komšije da kuća već sedam godina stoji prazna, bez kupca. Jesenas je vetar skinuo crep, koji je u padu polomio vrat gipsanom labudu. Tako sve stoji, obraslo travom, sa zardjalim katancem na kapiji.

Neko koga sam poznavala

 Dolazile su s raznih strana sveta, razglednice iz gradova čija su imena zvučala kao obećanje daljina. Stizale su iznenada, bez pravila, bez povoda. Na svakoj je pisalo isto: „Puno pozdrava od A.“

I onda su, jednog dana, prestale.

On nikada nije znao koliko su joj značile te kratke reči, koliko je radosti bilo u saznanju gde je, makar samo na trenutak. Mnogo toga među njima nikada nije izrečeno: ona nije pitala, on nije govorio. Postojali su u vremenu kada je belo bilo belo, a crno crno. U sivilu zrelijih godina, njihovi putevi razišli su se. On je zaboravio.

Iz bašte njenih babe i dede mogla je da vidi prozor njegove sobe. Često se pitala kako su se upoznali, ali to i nije bilo važno. Činilo se kao da ga zna oduvek. On je prihvatao onakvu kakva jeste — drsku, temperamentnu — i uvek je stajao na njenoj strani, štitio je od zlih jezika. Ona je volela njegov karakterističan smeh, probušene klompe, prikrivenu inteligenciju. Drugi to nisu primećivali, ali ona jeste, i zato nikada nije postavljala suvišna pitanja.

Njihovo prijateljstvo raslo je spontano, kroz društvo, nestašluke, mladalačke gluposti. Tumarali su obalom reke, tražeći izmišljena blaga i najčešće nailazili na gomile otpada ili na uginule životinje što su ih ljudi bacali, nadajući se da će ih voda odnesti. Išli su na kupanja koja su se pretvarala u avanture: reka je krivudala, pravila virove i brzake, obale su bile strme i skliske. Devojke su se smehom vraćale niz zemlju dok su pokušavale da se popnu, a momci su ih vukli i gurali, sve dok se konačno ne bi dočepali ravnice. Oguljena kolena i cevanice nisu se računale. Cilj je bio da se stigne do mesta gde je voda duboka, i svaka misija završavala se smehom i pobedom.

Bilo je igre u glini što se cedila iz sige, prskanja, gađanja grudvama. Jednom je A. dobio grudvu pravo u uho i nekoliko dana loše čuo. Bio je ljut, ali joj je brzo oprostio. Letnje večeri su prolazile na klupi pod nebom, u beskrajnim razgovorima koji nisu značili ništa — a njoj su značili sve.

Jednog leta u varošici je održan turnir u malom fudbalu, na košarkaškom igralištu. Njegov tim je pobedio. Ona je znala da hoće, jer je verovala u njih. To je možda bilo poslednje bezbrižno leto.

Posle toga, sve se promenilo. On je sve ređe dolazio, počeo je da varoš zove selom. Pokazivao joj slike s putovanja, pričao priče koje su njega činile srećnim, a njoj stranima. Znala je da gubi onog dečaka koga je poznavala.

Stariji, postajao je udaljeniji, uspešniji, cenjeniji. Skupa odela, automobili, nove devojke, novi prijatelji. Sve manje vremena, sve manje iskrenosti. Jednom ga je pitala zašto se ne vrati. Odgovorio je da on više ne ume da živi tako. Ona je bila niko, a niko nema pravo glasa.

I sada, kad god bi pogledala policu s knjigama, njene oči bi stale na onoj koju je on jednom davno pozajmio — Ljudi sa četiri prsta. Nije je volela, nikada. Ali je zadržala samo zbog njega.

Takva sam kakva sam

 

Rekao je da ga Prévertova pesma “Takva sam kakva sam” podseća na nju — onakvu kakva je bila, nestalnu i nemirnog duha, brzopletu i nespretnu u rečima, koja često nije stizala da razmisli pre nego što bi nešto izgovorila. Ona, međutim, nikada nije znala koliko mu je značila; koliko je, u svom nemiru, pažljivo čuvala ljude koje je volela — a među njima je uvek bio i on. Pamtila je njegove šale, osmeh, priče; njegove srozane čarape kada bi išao na basket, crni kaputić, ranije odlaske kući da bi učio političku ekonomiju, sate provedene uz igricu Menadžer.

Volela ga je — ali ne onako kako je on želeo. Volela ga je na svoj, pogrešan način. A njemu je tada i to bilo dovoljno. Mladost nikada ne misli daleko; ona živi u trenutku.

On je davno prestao da je voli. Ona, međutim, nije prestala. Godinama, iako ga nije viđala, u njoj je postojala ta ista tiha privrženost. On je voleo njenu ljušturu, lepu spoljašnjost. Ona je volela njega, ono što jeste, ono što je predstavljao.

Ostali su uspomene: slatki, romantični trenuci, mnogo smeha, priča i dobrog seksa. Umeo je da dođe po nju, a ona bi izletela samo u haljini navučenoj preko nagog tela, s kosom koja je mirisala na leto. U naletu strasti i igre izletelo mu je: “Zaljubljen sam u tebe.” Ona se nasmejala. Nije poverovala. Znala ga je isuviše dugo da bi te reči zvučale istinito. Olako ih je odbacila, ne shvatajući koliko su ga bolele. On joj je donekle oprostio, ali je zauvek zaklopio tu stranicu — nikada više nije pomenuo svoja osećanja.

Ponekad bi se sretali, razmenili nekoliko rečenica, ponekad bi mu izmamila osmeh. Na jednoj proslavi, video ju je kako posmatra: prebacio je svoju novu devojku preko stola, sipao tekilu u njen pupak, a limun stavio među njene usne. To je umeo da odigra zavodljivo, gotovo teatralno. Ona je bila srećna zbog njega, a istovremeno ljubomorna.

Kasnije je napustio varošicu, otišao u Beograd. Tamo je upoznao ženu koju je oženio. Poslao joj je pozivnicu za svadbu: dva pingvina, simbolično i simpatično. Znala je da neće otići — previše drsko, previše opasno. Nije želela da ikome napravi problem, najmanje njemu.

U jednom razgovoru pred venčanje, tražio je njen savet u vezi sa svojom budućom suprugom. Ona je slagala, rekla da je sve normalno, iako je znala da nije. Ćutala je da ga ne povredi, jer je dete već bilo na putu. Vreme je pokazalo: bio je to promašaj, brak koji je postao pakao, iz kojeg je jedino dete izašlo kao svetla tačka.

Sreli su se još jednom. On je došao, popili su piće, ali je žurio, kao da želi što pre da ode, kao da se kaje što je uopšte došao. Za nju je to bio drag susret; njeno lice se ozarilo, imala je potrebu da ga zagrli. Za njega, ona je bila stranac — neko ko je ismejao njegova osećanja, neko koga možda i mrzi. I ona mu to ne bi zamerila.

Sada, kada su godine prošle, ostaju samo greške i njihova senka. Posledice se ne brišu. Ostaje sećanje, prosvetljenje koje dolazi kasno, u starosti, kada je već sve proživljeno.

Svetla koja se gase

 

Godine prolaze, smenjuju se godišnja doba, dan i noć, lica oko nas. Ljudi ulaze u naš život, neki se samo nakratko zadrže, neki ostanu duže, ali svi na kraju jednom odu. Ostaju samo tragovi: glasovi u sećanju, senke na fotografijama, blede uspomene što se gase poput uličnih fenjera pred zoru.

Juče je umrla mamina školska drugarica, Vera, stomatolog kod koje sam odlazila čitavog života. Nisam imala velikih problema sa zubima, ali povremene kontrole, vađenje mlečnih zuba — sve su me vezivale za nju. Pamtila sam njen glas i ruke, što je i prirodno: kod zubara najčešće vidimo samo prste. Njena ćerka ima iste prste, ali nije zubar. Vest o Verinoj smrti otvorila je vrata sećanjima, pa sam počela da brojim sve one ljude koji su nekada činili moj svet, a kojih više nema.

Život mi se učinio kao ploča posuta svetlećim tačkama. Svaka tačka — jedno lice. A kako godine idu, sve više svetala se gasi. Ostaju praznine.

Sećam se Čavre, komšije koji je držao prodavnicu dve kuće od moje. Kod njega sam kupovala „Životinjsko carstvo“ i žvake u obliku cigareta. Sećam se Baneta Šujde, dobrodušnog čoveka dečjeg uma, koji je svakoga pozdravljao sa osmehom. Olge, doktoreve žene, nekada glamurozne dame, a kasnije oronule i siromašne, koja je kod nas dolazila na tanjir čorbe i lepu reč. Nastavnice Milice, koja je imala čudnu i iritantnu naviku da devojčicama podiže suknje da proveri kakve gaćice nose. Milene „šištaljke“, moje frizerke, koju sam tako zvala jer je fen neprestano šištao. Bore Zaginog, ćutljivog komšije što bi s kolicima došao po jabuke za svinje. Dare, babine sestre, koja mi je pravila krofne i strpljivo slušala moje detinjarije.

Marijane, zubarke čvrste ruke i hladnog pogleda, koja je deci često čupala mlečne zube, nekad i uz šamar. Dragiše, koga su deca zadirkivala, a on im odgovarao: „Jebo te Tito!“. Tek kasnije sam saznala da je bio imućan pre rata, da mu je sve oduzeto i da je tako završio — lutajući, pijan, uvek na ivici.

Zagorca, pedijatra koji je lečio generacije dece i dolazio u kućne posete. Mice frizerke, sa crvenim karminom što je prelazio ivice usana, koja je odlazila na bingo u zadimljenu salu punu muškaraca. Cige, mog prijatelja iz nestašluka, s kojim sam delila i smeh i strah. Jedne noći nam je u vikendici pričao jezive priče, toliko da niko od nas nije smeo da spusti noge s fotelje. On je kasnije nestao, i dugo sam se nadala da će se pojaviti, da nije otišao zauvek.

Koliko raznih života, promašenih ljubavi, razorenih snova, nade i čežnje staje u jedno sećanje! Kumovi, rođaci, prijatelji, komšije, roditelji mojih prijatelja… Svi oni bili su kulisa mog sveta. Sa nekima nisam progovorila ni reč, neki su me nervirali, neki činili da se obradujem susretu. Ali svi oni bili su deo ulice kojom sam prolazila, ritma mog detinjstva, zvuka mog grada.

I onda jednog dana — nema ih. Kao da se urušava ceo jedan univerzum koji si poznavao, svet u kojem si živeo. Oni koje si navikao da srećeš u pekari, pošti, kako iznose đubre ili vode psa… odjednom nestanu.

Ali uvek, srećom, negde zasvetli novo svetlo. Neka nova tačkica na ploči života. Novi lik, novo ime, nova priča. I život nastavlja da se širi — između onoga što nestaje i onoga što tek dolazi.

Drekavac

 

Poslednja godina dvadesetog veka bila je, možda, i najčudnija. Kada je u martu otpočelo NATO bombardovanje Srbije, ljudi su iznenada pokazali svoje lepše lice: slogu i jedinstvo protiv zajedničkog neprijatelja, protiv zla koje je pogodilo državu u srcu Evrope, na pragu novog stoleća. Nestali su sitni sukobi, svađe oko međa i grana oraha što je prelazila u tuđe dvorište; razmirice su utihnule. Često su se viđali prizori komšija okupljenih uz kafu, deljenje poslednjih cigareta, koje su tada bile luksuz i stizale samo “ispod ruke”. U njihovom odsustvu, strastveno su se grickale semenke suncokreta, dok su se vodile polemike: kad će tog večerašnjeg časa sirene zatutnjati, šta će gađati. Možda su upravo tih dana u zemlji pojedene najveće količine suncokreta u njenoj istoriji.

Strah od nepoznatog vladao je u početku, dok su ljudi poslušno zamračivali prozore i gasili ulična svetla, verujući da time mogu odagnati sudbinu. A onda, kako je stiglo proleće, narod je naučio da živi s tim. Noći su oživele — igrale su se društvene igre, pila se rakija, delila tuga i smeh.

U jednoj od tih noći, u maju, Bora se vraćao iz varoši, iz društva i igre Rizika, pod dejstvom koje čašice ljute. Tada ga je, na rubu Gajića šume, sačekalo nešto što je u predanjima odvajkada nosilo ime — drekavac.

Pred njim se ukazala spodoba nalik ogromnom psu, prekrivena gustom, crnom dlakom. Oči su mu bile mrke i svetlele su na mesečini, obasjane kao da kriju plamen iznutra. Kandže su grebale asfalt, a krici — poluurlik, polukreštanje — parali su noć i ledili krv u žilama. Bora je stajao skamenjen, nemoćan da se pomeri, dok ga je ta sablasna zver posmatrala.

U trenutku mu se kroz glavu smenjivao čitav bestijarijum priča koje je kao dete slušao. Drekavac — duša nekrštenog deteta, osuđena da luta, da zavija dok ne nađe mir. Opasan najviše u “nekrštene dane”, između Božića i Bogojavljenja, kada su granice sveta tanke. Vesnik nesreće, krik budućih zala. Setio se i dedinih priča o devojci iz varoši koja je, iz sramote i očaja, ugušila tek rođeno dete, a kasnije nastavila da živi među njima, kao da ništa nije bilo. Govorili su da se njen greh još čuje u noći.

Sve to je Boru prohujalo mislima u par sekundi, dok mu je mesec obasjavao sablasnu priliku. A onda — lavež. Pas iz obližnjeg dvorišta razbio je tišinu. Silueta se povukla u tamu, kao dim što se raspršuje.

Narednih dana ljudi su često čuli krike i režanje iz Gajića šume, ali niko više nije sreo drekavca. Neki su tvrdili da se plaši pasa, da zato nikada ne zalazi u dvorišta, gde su psi uvek bili stražari. Drugi su se podsmevali, govorili da je Bora popio koju više, pa mu je mašta oblikovala noćnog demona.

Bora, međutim, do smrti je tvrdio jedno isto: ono što je video te noći, ono što mu je stajalo nasuprot, nije bila halucinacija.

A šta je istina, a šta uobrazilja? Da li su krikovi koji paraju noć nagoveštaj nesreće ili samo igra tame i straha? U varoši i danas ima onih koji se, kad naiđu na Gajića šumu, zakunu da su nešto čuli. I kad se zaklopi tišina, kao da u njoj ostane šapat: drekavac je prošao…