Miris varoši

 

 

Sve u varoši imalo je miris — i ulice, i reka, i ljudi. Letnje večeri vonjale su na lipu i na vlažnu kaldrmu posle kiše. Iz kafana se širio dim duvana, pomešan s mirisom jeftinog vina i jagnjećeg pečenja. Pekara je disala hlebom koji je pucao pod korom još dok ga je majstor vadio iz peći. Čak su i zidovi starih kuća imali sopstveni miris — mešavinu prašine, vlage i uspomena koje se nisu dale izbrisati. A ljudi… ljudi su mirisali na svoj život: na zemlju s njiva, na znoj od rada, na sapun što ga je voda brzo spirala. Miris varoši bio je njena istina — ono po čemu si mogao da je prepoznaš zatvorenih očiju, pa i onda kada bi otišao daleko.

Tog popodneva, dok se varoš gušila u sopstvenom mirisu, tri dečaka na dva trotineta jurila su niz ulicu pod krošnjama lipa. Kasno leto mirisalo je teško i slatko, a njihov smeh razlivao se ulicom. Sve je izgledalo kao da je vreme zastalo, samo da bi oni mogli da ga pregaze svojim točkovima.

Emu su noge nosile brže od daha, kosa joj se lepila za slepoočnice, a srce udaralo kao da će iskočiti. U susret joj je dolazio dečak na biciklu, rukama nesigurno stegnutog za volan. Projurio je pored nje, tek je kratko okrznuo pogledom i nastavio dalje, kao da ga progoni neka nevidljiva neman, ostavljajući Emu u oblaku prašine što se dizala za njegovim zadnjim točkom. Bicikl je prepoznala — plavi, onaj koji je uvek vozio Aleksa — ali nije zastajala. Prašina se još vrtela oko njenih članaka dok je nastavljala da trči niz ulicu. Žurila je ka svojoj kapiji, vraćajući se od drugarica koje su živele par kuća dalje. Igrale su se gotovo celo popodne, jurile po dvorištu i zaboravile na vreme. Stigla je do kapije i brzo je odgurnula rukom. Dvorište je bilo u polusenci, a s kuhinjskog prozora širio se miris gibanice, koju je baka ispekla za večeru. Odjednom ju je prožeo čudan osećaj, kao da je hladan talas prošao kroz nju. Koža joj se naježila, a vrat osuo sitnim trncima. Potrčala je preko staze do ulaznih vrata. Unutra su je čekali glasovi koji su joj uvek vraćali osećaj sigurnosti. Za stolom su sedeli deda, baba i Emina mlađa sestra Ana, koja je veselo mlatarala rukicama pokušavajući da dohvati komad gibanice. Miris pečene pite širio se kućom, gust i težak, i Ema je sela za sto još zadihana od igre.

– Jesi oprala ruke? – oglasila se baba oštrim glasom. – Ceo dan jurcaš, kao da nemaš kuću.
– Jesam – kratko dobaci Ema, već naviknuta na ovakva pitanja.
– I dosađuješ tim ljudima – nastavila je baba, dok je polako okretala kašiku u šolji, ne pogledavši je direktno.
– Nisam nikom dosađivala, bili smo u dvorištu – odgovori Ema tiše, ali odlučno.

U toj kući vladao je red koji niko nije dovodio u pitanje, poput nepisanog zakona. Baba je držala do rutine i domaćinstva, a svako je znao da se njena reč sluša. Njene ruke, uvek zauzete, mirisale su na brašno, sapun i cveće koje je gajila na terasi. Njene krofne imale su ukus nedeljnog jutra, a kiflice miris detinjstva. Muškatle i begonije koje je negovala imale su boje kakve se retko viđaju, i niko nije mogao da prođe pored dvorišta a da ne zastane.