Kajmačara

 

Decenijama je moja baba kupovala sir i kajmak od jedne žene, koju su svi zvali jednostavno — Kajmačara. Njeno pravo ime nikada nisam saznala. Zanimljivo je da moja baba, uprkos tome, nikada nije jela ništa od mlečnih proizvoda, još od detinjstva, kada joj se jednom zgadilo mleko. Ali svi mi ostali u kući bili smo veliki ljubitelji sira i naročito kajmaka.

Babe već odavno nema među nama, a ja sam se prilikom jednog dolaska u varoš setila tog ukusa i poželela da ga ponovo osetim. Našla sam njen broj u starom adresaru i, predstavivši se, naručila kajmak. I zaista, u dogovoreno vreme došla je Kajmačara — ista kao nekad, samo malo osedela i s kojom borom više na licu. Uz priče o dobroti mojih babe i dede, krenule su i priče o tekućim događajima, naravno uz kafu iz babine male šoljice sa tacnicom. Mislim da više niko tako ne pije kafu, kao što se nekada pilo: slaba, slatka, uz obavezno sećanje.

Tako je krenuo njen monolog o bolestima. Teška opstrukcija pluća, pumpice koje ne pomažu, gušenja posle kojih mora da ide u varoš po inekciju. Nikada nije pušila, hranila se zdravo, živela na selu — a opet, bolest je tu. Uz to, zadesio je i drugi problem, o kojem ni sama nije znala šta da misli.

A ja sam zapravo samo htela da kupim kajmak i da platim. Ali živimo u vremenu kada su ljudi zauzeti, bez strpljenja i empatije, kada se retko ko zadrži da sasluša tuđe muke. Znajući je decenijama, iz poštovanja, ostala sam da sedim i da slušam.

Jednog jutra, pričala je, krenula je ka štali i primetila da je na sinovljevoj kući širom otvoren prozor. Bilo je rano, i ne previše toplo da bi stajao otvoren cele noći. Postalo joj je sumnjivo, pa je otišla do njihove kuće, koja je bila u istoj avliji. Pokucala, ušla i zatekla sina za stolom — glava u rukama, suze na licu.

— Pobegla je, — rekao je kroz plač.
— Ko? — pitala je.
— Milica. Noćas se iskrala kroz prozor. Ostavila mene i decu.

Zaista, snajke nije bilo. Deca su spavala, trebalo je spremiti doručak, probuditi ih i poslati u školu. Kajmačara se prihvatila posla i tog jutra postala majka unucima.

Dani su prolazili, Milica se nije javljala niti vraćala. Pričalo se da je otišla kod nekog Miće u selo kod Lajkovca. Govorila je da ga voli, da je srećna. Deca su počela da slute. Ćerka, već devojčica, shvatala je šta se događa i nije htela ni da je spomene. Sin je plakao za majkom.

Posle nekoliko meseci, Milica je shvatila da je njena „velika ljubav“ jedan obični švaler, navikao da zavodi udate žene, a kad mu dosade — ostavljao ih je. I njoj je rekao otvoreno: „Dosta je. Volim drugu. Vrati se mužu i deci.“ Ali muž nije hteo da je čuje, ćerka još manje. Samo je mali sin pominjao majku, ali sve ređe, kao da je i sam shvatio da je nema.

Da nevolja bude veća, sin je počeo vezu sa bivšom devojkom — udatom ženom s troje dece. Kajmačara je očajnički pokušavala da ga urazumi: „Šta ćeš s njom? Šta ako pukne bruka po selu? A deca?“

Uzdisala je nad šoljicom kafe koju sam skuvala, pogledala na sat i rekla da će zakasniti na autobus. Pokupila je svoje posude i otišla.

A ja sam sedela zamišljena, pitajući se: da li da sledeći put opet naručim kajmak, samo da čujem epilog priče — ili da svetu ostavim njegove tajne, bez da ih dodirujem?