Gastarbajterska kuća

 Gast

Istočna Srbija je odavno poznata kao carstvo gastarbajtera, gde je gotovo svaka druga kuća za sprat viša i okićenija od prethodne. Svaka od njih bila je lice vlasnikovog bogatstva i dokaz uspeha „preko grane“, a ujedno i ostavština za buduća pokolenja. Ipak, na veliko iznenađenje tih istih vlasnika, pokolenja su uglavnom odlučila da ostanu u zemljama u kojima su rođena — u Nemačkoj, Italiji, Austriji, ređe negde drugde po Zapadnoj Evropi. Njima Petrovac na Mlavi nikada i nije bio rodni grad. Zato i nije čudo što nisu želeli da se vrate u ogromne kućerine koje su njihovi očevi ili dedovi zidali i plaćali krvavim radom, ciglu po ciglu, zajedno s orlovima i lavovima koji su čuvali kapije.

Ali i zapadna Srbija imala je svoje adute. Varošica se ponosila svojom „zlatnom trojkom“ — Kokanom, Bokanom i Rokanom. Četvrt veka proveli su na gradilištima Minhena i okoline, gde su njihova šaka i znoj podigli neke od najlepših kuća. Nije bilo iznenađenje što su i oni, pored svojih starih, oronulih porodičnih kuća, morali da podignu nova, velelepna zdanja. Time su pokazivali i zidarsko umeće i dokazivali da će svoju starost dočekati dostojanstveno, uživajući u plodovima rada. A možda su se i potajno nadali da će se sinovi jednog dana vratiti, da starost ne provedu sami u tuđini.

Kokan i Bokan otišli su zajedno još sredinom sedamdesetih u Rozenhajm, na „privremeni rad“, koji se otegao na tri decenije. Rokan je krenuo nešto kasnije, oženivši se starijom Nemicom, Laurom, s kojom je bio u fiktivnom braku petnaest godina dok nije dobio državljanstvo. U varoši ga je čekala nevenčana supruga i dvojica sinova, već stasala u momke kad se konačno razveo. Rokan je radio sve što se zidati moglo, vredan i pouzdan, lako je dolazio do posla. S Laurom je ostao u prijateljskim odnosima sve do njene smrti, a nasledio je i stan.

Život gastarbajtera nikada nije bio lak — odvojenost od porodice, čežnja za domom, nostalgija. Nekada bi se putevi trojice ukrstili na istom gradilištu, i tada je sve bilo lakše, jer je postojalo neko ko razume dušu.

U isto vreme počeli su da zidaju i svoje kuće u varoši. Bilo je to neko srećno vreme, tik pred inflaciju devedesetih i ratove u Bosni i Hrvatskoj.

Bokanova kuća dizala se na dva sprata, u sivo-belom fasadnom kamenu, s kovanim terasama i kapijom nad kojom se širio orao raširenih krila. U dvorištu je blistala fontana, a u njenom centru pozlaćena sirena iz čijih je usta tekla tanka mlaznica vode. Šupu je punio najmodernijim aparatima, sve što je donosio Mercedesom i prikolicom, birano pažljivo i s ponosom. Poklona za familiju nikada nije manjkalo, pa je Bokan postao omiljeni rođak i najuspešniji član familije. O njegovim slavama se i danas priča: okupljalo se i po trista ljudi, a tri dana se okretao ražanj.

Kokanova kuća bila je skromnija, građena po uzoru na nemačke kuće. Komšije su gunđale da nije dovoljno velelepna, da to govori o njegovoj skromnoj zaradi. Istina je bila jednostavna: Kokan i njegova Živka nisu imali dece, pa mu ni želja nije bila da zida palatu. Njihova kuća imala je dvorište i balkon prepun visećih petunija, o kojima je Živka brinula s ljubavlju.

Rokan je podigao pravu vilu nadomak varoši, na ogromnom placu sa šumom. Kuća na tri sprata, svaki u drugoj, nežnoj boji — roze, rezedo i žutoj. Dvorište opasano ogradom s vitražnim staklom koje se, istina, nije uklapalo, ali je štitilo privatnost. Dva lava stajala su na ulazu, a travnjak su krasili labudovi, patuljci i druge gipsane figurice. Unutra — luksuz: stilski nameštaj, teške zavese, ukrasni lusteri, tri kamina, persijski tepisi. Svi su ostajali bez daha.

Sinovi su, pred rat, pobegli kod sestre u Nemačku, zasnovali porodice. Rokan je ostao sam: žena mu je umrla, a on u hiljadu kvadrata zidova. Ubrzo je otišao i on. Kažu komšije da kuća već sedam godina stoji prazna, bez kupca. Jesenas je vetar skinuo crep, koji je u padu polomio vrat gipsanom labudu. Tako sve stoji, obraslo travom, sa zardjalim katancem na kapiji.