Dolazile su s raznih strana sveta, razglednice iz gradova čija su imena zvučala kao obećanje daljina. Stizale su iznenada, bez pravila, bez povoda. Na svakoj je pisalo isto: „Puno pozdrava od A.“
I onda su, jednog dana, prestale.
On nikada nije znao koliko su joj značile te kratke reči, koliko je radosti bilo u saznanju gde je, makar samo na trenutak. Mnogo toga među njima nikada nije izrečeno: ona nije pitala, on nije govorio. Postojali su u vremenu kada je belo bilo belo, a crno crno. U sivilu zrelijih godina, njihovi putevi razišli su se. On je zaboravio.
Iz bašte njenih babe i dede mogla je da vidi prozor njegove sobe. Često se pitala kako su se upoznali, ali to i nije bilo važno. Činilo se kao da ga zna oduvek. On je prihvatao onakvu kakva jeste — drsku, temperamentnu — i uvek je stajao na njenoj strani, štitio je od zlih jezika. Ona je volela njegov karakterističan smeh, probušene klompe, prikrivenu inteligenciju. Drugi to nisu primećivali, ali ona jeste, i zato nikada nije postavljala suvišna pitanja.
Njihovo prijateljstvo raslo je spontano, kroz društvo, nestašluke, mladalačke gluposti. Tumarali su obalom reke, tražeći izmišljena blaga i najčešće nailazili na gomile otpada ili na uginule životinje što su ih ljudi bacali, nadajući se da će ih voda odnesti. Išli su na kupanja koja su se pretvarala u avanture: reka je krivudala, pravila virove i brzake, obale su bile strme i skliske. Devojke su se smehom vraćale niz zemlju dok su pokušavale da se popnu, a momci su ih vukli i gurali, sve dok se konačno ne bi dočepali ravnice. Oguljena kolena i cevanice nisu se računale. Cilj je bio da se stigne do mesta gde je voda duboka, i svaka misija završavala se smehom i pobedom.
Bilo je igre u glini što se cedila iz sige, prskanja, gađanja grudvama. Jednom je A. dobio grudvu pravo u uho i nekoliko dana loše čuo. Bio je ljut, ali joj je brzo oprostio. Letnje večeri su prolazile na klupi pod nebom, u beskrajnim razgovorima koji nisu značili ništa — a njoj su značili sve.
Jednog leta u varošici je održan turnir u malom fudbalu, na košarkaškom igralištu. Njegov tim je pobedio. Ona je znala da hoće, jer je verovala u njih. To je možda bilo poslednje bezbrižno leto.
Posle toga, sve se promenilo. On je sve ređe dolazio, počeo je da varoš zove selom. Pokazivao joj slike s putovanja, pričao priče koje su njega činile srećnim, a njoj stranima. Znala je da gubi onog dečaka koga je poznavala.
Stariji, postajao je udaljeniji, uspešniji, cenjeniji. Skupa odela, automobili, nove devojke, novi prijatelji. Sve manje vremena, sve manje iskrenosti. Jednom ga je pitala zašto se ne vrati. Odgovorio je da on više ne ume da živi tako. Ona je bila niko, a niko nema pravo glasa.
I sada, kad god bi pogledala policu s knjigama, njene oči bi stale na onoj koju je on jednom davno pozajmio — Ljudi sa četiri prsta. Nije je volela, nikada. Ali je zadržala samo zbog njega.
Нема коментара:
Постави коментар