Takva sam kakva sam

 

Rekao je da ga Prévertova pesma “Takva sam kakva sam” podseća na nju — onakvu kakva je bila, nestalnu i nemirnog duha, brzopletu i nespretnu u rečima, koja često nije stizala da razmisli pre nego što bi nešto izgovorila. Ona, međutim, nikada nije znala koliko mu je značila; koliko je, u svom nemiru, pažljivo čuvala ljude koje je volela — a među njima je uvek bio i on. Pamtila je njegove šale, osmeh, priče; njegove srozane čarape kada bi išao na basket, crni kaputić, ranije odlaske kući da bi učio političku ekonomiju, sate provedene uz igricu Menadžer.

Volela ga je — ali ne onako kako je on želeo. Volela ga je na svoj, pogrešan način. A njemu je tada i to bilo dovoljno. Mladost nikada ne misli daleko; ona živi u trenutku.

On je davno prestao da je voli. Ona, međutim, nije prestala. Godinama, iako ga nije viđala, u njoj je postojala ta ista tiha privrženost. On je voleo njenu ljušturu, lepu spoljašnjost. Ona je volela njega, ono što jeste, ono što je predstavljao.

Ostali su uspomene: slatki, romantični trenuci, mnogo smeha, priča i dobrog seksa. Umeo je da dođe po nju, a ona bi izletela samo u haljini navučenoj preko nagog tela, s kosom koja je mirisala na leto. U naletu strasti i igre izletelo mu je: “Zaljubljen sam u tebe.” Ona se nasmejala. Nije poverovala. Znala ga je isuviše dugo da bi te reči zvučale istinito. Olako ih je odbacila, ne shvatajući koliko su ga bolele. On joj je donekle oprostio, ali je zauvek zaklopio tu stranicu — nikada više nije pomenuo svoja osećanja.

Ponekad bi se sretali, razmenili nekoliko rečenica, ponekad bi mu izmamila osmeh. Na jednoj proslavi, video ju je kako posmatra: prebacio je svoju novu devojku preko stola, sipao tekilu u njen pupak, a limun stavio među njene usne. To je umeo da odigra zavodljivo, gotovo teatralno. Ona je bila srećna zbog njega, a istovremeno ljubomorna.

Kasnije je napustio varošicu, otišao u Beograd. Tamo je upoznao ženu koju je oženio. Poslao joj je pozivnicu za svadbu: dva pingvina, simbolično i simpatično. Znala je da neće otići — previše drsko, previše opasno. Nije želela da ikome napravi problem, najmanje njemu.

U jednom razgovoru pred venčanje, tražio je njen savet u vezi sa svojom budućom suprugom. Ona je slagala, rekla da je sve normalno, iako je znala da nije. Ćutala je da ga ne povredi, jer je dete već bilo na putu. Vreme je pokazalo: bio je to promašaj, brak koji je postao pakao, iz kojeg je jedino dete izašlo kao svetla tačka.

Sreli su se još jednom. On je došao, popili su piće, ali je žurio, kao da želi što pre da ode, kao da se kaje što je uopšte došao. Za nju je to bio drag susret; njeno lice se ozarilo, imala je potrebu da ga zagrli. Za njega, ona je bila stranac — neko ko je ismejao njegova osećanja, neko koga možda i mrzi. I ona mu to ne bi zamerila.

Sada, kada su godine prošle, ostaju samo greške i njihova senka. Posledice se ne brišu. Ostaje sećanje, prosvetljenje koje dolazi kasno, u starosti, kada je već sve proživljeno.