Poslednja godina dvadesetog veka bila je, možda, i najčudnija. Kada je u martu otpočelo NATO bombardovanje Srbije, ljudi su iznenada pokazali svoje lepše lice: slogu i jedinstvo protiv zajedničkog neprijatelja, protiv zla koje je pogodilo državu u srcu Evrope, na pragu novog stoleća. Nestali su sitni sukobi, svađe oko međa i grana oraha što je prelazila u tuđe dvorište; razmirice su utihnule. Često su se viđali prizori komšija okupljenih uz kafu, deljenje poslednjih cigareta, koje su tada bile luksuz i stizale samo “ispod ruke”. U njihovom odsustvu, strastveno su se grickale semenke suncokreta, dok su se vodile polemike: kad će tog večerašnjeg časa sirene zatutnjati, šta će gađati. Možda su upravo tih dana u zemlji pojedene najveće količine suncokreta u njenoj istoriji.
Strah od nepoznatog vladao je u početku, dok su ljudi poslušno zamračivali prozore i gasili ulična svetla, verujući da time mogu odagnati sudbinu. A onda, kako je stiglo proleće, narod je naučio da živi s tim. Noći su oživele — igrale su se društvene igre, pila se rakija, delila tuga i smeh.
U jednoj od tih noći, u maju, Bora se vraćao iz varoši, iz društva i igre Rizika, pod dejstvom koje čašice ljute. Tada ga je, na rubu Gajića šume, sačekalo nešto što je u predanjima odvajkada nosilo ime — drekavac.
Pred njim se ukazala spodoba nalik ogromnom psu, prekrivena gustom, crnom dlakom. Oči su mu bile mrke i svetlele su na mesečini, obasjane kao da kriju plamen iznutra. Kandže su grebale asfalt, a krici — poluurlik, polukreštanje — parali su noć i ledili krv u žilama. Bora je stajao skamenjen, nemoćan da se pomeri, dok ga je ta sablasna zver posmatrala.
U trenutku mu se kroz glavu smenjivao čitav bestijarijum priča koje je kao dete slušao. Drekavac — duša nekrštenog deteta, osuđena da luta, da zavija dok ne nađe mir. Opasan najviše u “nekrštene dane”, između Božića i Bogojavljenja, kada su granice sveta tanke. Vesnik nesreće, krik budućih zala. Setio se i dedinih priča o devojci iz varoši koja je, iz sramote i očaja, ugušila tek rođeno dete, a kasnije nastavila da živi među njima, kao da ništa nije bilo. Govorili su da se njen greh još čuje u noći.
Sve to je Boru prohujalo mislima u par sekundi, dok mu je mesec obasjavao sablasnu priliku. A onda — lavež. Pas iz obližnjeg dvorišta razbio je tišinu. Silueta se povukla u tamu, kao dim što se raspršuje.
Narednih dana ljudi su često čuli krike i režanje iz Gajića šume, ali niko više nije sreo drekavca. Neki su tvrdili da se plaši pasa, da zato nikada ne zalazi u dvorišta, gde su psi uvek bili stražari. Drugi su se podsmevali, govorili da je Bora popio koju više, pa mu je mašta oblikovala noćnog demona.
Bora, međutim, do smrti je tvrdio jedno isto: ono što je video te noći, ono što mu je stajalo nasuprot, nije bila halucinacija.
A šta je istina, a šta uobrazilja? Da li su krikovi koji paraju noć nagoveštaj nesreće ili samo igra tame i straha? U varoši i danas ima onih koji se, kad naiđu na Gajića šumu, zakunu da su nešto čuli. I kad se zaklopi tišina, kao da u njoj ostane šapat: drekavac je prošao…
Нема коментара:
Постави коментар