Sova

 

Uvučena od puta, sakrivena borovima od radoznalih pogleda i buke automobila, stajala je mala prizemna vikendica, podignuta na imanju što je izlazilo na reku. Okružena zelenilom i cvećem, delovala je gotovo bajkovito. U vrelim danima darovala bi hlad, a noću, kada bi magla sišla s reke, pružala je toplinu.

Emini roditelji sagradili su je još početkom osamdesetih, zamišljajući je kao kuću za odmor — bez telefona, bez televizora. Dnevna soba sa zelenom somotskom garniturom izlazila je na veliku natkrivenu terasu. Police s knjigama, stare komode, stolovi, razne stolice — sve ono što je drugde smetalo, a ovde je našlo svoje mesto. U toj atmosferi stvari koje nikome nisu trebale, ali ih je bilo žao baciti, vikendica je disala životom. Ema je tu dovodila prijatelje: u mladosti na pečenje purenjaka, kasnije na čašu vina i razgovor. Ponekad bi neko banuo i iznenada, vraćajući se iz noćnog provoda u obližnjem mestu.

Jedne letnje večeri, posle vina i tišine terase, Ema se povukla ranije. Navukla je drvene žaluzine, upalila malu noćnu lampu i legla na prostrani krevet. Čitala je Damu s kamelijama, po treći, možda i četvrti put. Stranice su klizile mirno, ništa nije nagoveštavalo užas koji će uslediti.

U jednom trenutku učinilo joj se da čuje disanje. Zaustavila je sopstveni dah, napregnula uši. Disanje je ostalo. Soba je bila prazna. Prva misao — možda je pas ušao tokom dana i zaspao ispod kreveta. Brzo se nagnula da proveri: praznina. Disanje nije prestajalo.

Tada je pomislila na drugare. Možda se neko vratio iz provoda i rešio da je zaplaši. Ali nije bilo smeha, nije bilo šapata, samo to ravnomerno, teško disanje. Skočila je do prozora, razmakla žaluzine. Mrak. Ničega.

Strah se razlio telom. Pretrčala je vikendicu, paleći sva svetla. U kuhinji je zgrabila veliki nož. Obilazila je prozore, otvarala ormare, gledala u svaki ugao. Ni mušice. A disanje je i dalje postojalo, bez lica, bez izvora.

Koža joj se ježila do bola. Pomisao se uvukla u nju: duh. Samo ono što ne pripada ovome svetu može disati, a da ga ne vidiš.

Bekstvo do kola nije dolazilo u obzir. Odviše horor-filmova je gledala: znala je da oni što beže prvi stradaju. Pogled kroz prozor nije ulivao sigurnost: magla se kotrljala s reke nisko iznad tla, kao da se kreće. Mobilni nije imao signala. Koga da zove posle ponoći? Ko bi joj poverovao?

Pokušavala je da smiri misli. Upalila je muziku, ostavila nož pored kreveta, povukla jorgan preko glave. Ako se skloni ispod, biće zaštićena. Deca uvek veruju jorganu. Minute su gutali sati, a Ema je, u iscrpljenom iščekivanju zore, konačno zaspala.

Jutro je donelo svetlost i uobičajene zvuke. Otvorila je žaluzine, obišla vikendicu. Sve je izgledalo isto, normalno. Samo je ona znala šta je slušala te noći.

Kasnije, kod babe i dede u varoši, ispričala je sve. Očekivala je podsmeh, a dobila tiho objašnjenje: buljine — sove. Njihovo disanje ume da zvuči poput ljudskog, a narod veruje da su vesnici smrti.

Jeziva slutnja se uvukla u Emu. Jer nekoliko meseci kasnije, baš te jeseni, izgubila je jednu od najdražih osoba.

I godinama potom, kada bi se setila one noći, činilo joj se da je u magli, između stranica knjige i tišine sobe, duh zaista bio tu.