Strah

 

Iako je otvorila oči, mrak je i dalje bio tu. Zvuk lanca, što se vukao po betonu, približavao se i ledio joj krv u dečjem telu.

Stara kamena vila, nekada ponos jedne porodice i dokaz njihove moći, sada je stajala kao senoviti svedok minulih vremena. Oronula i ogoljena, izgubila je odavno sjaj i lepotu, ali je i dalje prkosno stajala, nalik staroj gospođi na čijem se licu, uprkos godinama, još nazire trag nekadašnje lepote.

U njoj su živeli supružnici, niko nije znao kako su se tu obreli — da li s gazdinim znanjem ili su se jednostavno uselili kada je vila ostala bez vlasnika. Žena, podebela, rumenih obraza, uvek u nekoliko slojeva odeće i s keceljom, imala je i tanke, gotovo muške brkove. On — sitan, mršav, sede kose i brkova požutelih od dima, uvek u crnom, uvek s biciklom. Kasno u noć vraćao se pijan, krivudajući sokakom, psujući nekog nevidljivog neprijatelja. Deca su ga se plašila, odrasli odmahivali rukom: „Pusti pijanu budalu.“ Ali zidovi su čuli — i udarce, i psovke, i vriske žene koja nikada nije izlazila iz kuće.

U dvorištu su držali psa na kratkom lancu, koji je histerično lajao na sve što bi prošlo. A iza kuće — vezan debelim lancem — boravio je njihov demon: ogromni vepar s monstruoznim kljovama. Cela ta vila, sa svojim stanovnicima i zverima, odavala je čudan, zastrašujući prizvuk. Onima koji umeju da slušaju šaptala je poruku: „Ne prilazi.“

Graničili su se s velikim imanjem gde je nekada bio vinograd, sada pretvoren u zapuštenu livadu s ponekom voćkom. Tu se igrala Ema, sedmogodišnja unuka vlasnika. Vila ju je privlačila i odbijala u isti mah. Na zapadnu stranu nikad nije išla — tamo je ograda bila probijena, pas je lajao do samog daveža, kezeći zube kao da bi je rastrgao. A ipak, radoznalost je nadvladavala strah. Nekoliko puta se prikrala dovoljno blizu da vidi podebelu ženu kako sedi na stepenicama, ne obraćajući pažnju ni na šta. Jednom je primetila da joj je cela noga u zavoju. Posle je od bake čula: vepar ju je napao dok ga je hranila, kljovom joj pocepao nogu. Klara je odmah pred očima videla to čudovište u napadu, krv, krik…

Ali dani su bili dugi, detinjstvo široko, i nije imala vremena za tuđe strahove. Igrala se, smejala, živela svoje leto.

Noći su bile druga priča. Te noći, mrak je bio gušći nego ikada, takav da prst pred okom ne bi video. Klara je ležala budna, napregnutih očiju. Onda je začula grebanje ispod prozora.

Jeza joj je prošla kroz telo. Ukočena, osluškivala je. Zvuk je bio nalik lancu što struže. U mašti joj se pojavio robijaš iz nekog starog filma — izbrazdanog lica, s osmehom punim trulih zuba, kako se polako približava.

Disanje joj se ubrzalo. Polako je ustala i prišla prozoru, pokušala da proviri kroz rupice roletni. Samo crnilo. Tišina. A onda opet grebanje. Pobegla je nazad u krevet, pokrila se jorganom preko glave — deca veruju da dokle god su pod jorganom, zlo ne može da ih dotakne.

U mislima su se nizala sva čudovišta koja je ikad zamišljala: Baskervilski pas, vukodlak, čergari što kradu decu, vampiri, veštice, Jetiji… Sve u isti mah. Zvuk je bio sve bliži. Činilo joj se da je nešto ušlo u sobu, da diše tu, pored nje. Samo jorgan kao štit. Srce je tuklo kao da će iskočiti.

I baš kad je pomislila da će ruka provaliti ispod pokrivača i zgrabiti je — svetlo se upalilo. Ušla je baka. Mrak i neman nestali su u istom trenu.

— Ne javlja se… verovatno spavaju i ne znaju da je pobegao — čula je dekin glas dok je pokušavao nekog da dobije telefonom.
Baka se obula, uzela baterijsku lampu i krenula napolje da javi komšijama. Ema je od straha drhtala, kao da baka izlazi pravo pred čudovište.

Nedugo zatim, iz polumraka su se pojavila dva čoveka: deka sa lampom i komšija u crnom. Saginjao se i psujući skupljao lance, a u rukama mu je trzalo ono što je malopre prestravilo Emu. Ogromni vepar, s jednom polomljenom kljovom, vraćao se u svoju tamu.

Godinama kasnije, Klara je opet stajala pred tom kućom. Dvorište je bilo prazno, obraslo šibljem, bez laveža psa. Baka i deka odavno nisu bili živi, njihovo imanje pripadalo je drugima. A vila je i dalje stajala, osuta ožiljcima vremena, sa razbijenim prozorima i crnim senkama iza njih.

I tada, među prašinom i suvom zemljom, ugledala je otisak. Trag vepra. Kao da se vreme prelomilo i vratilo je u onu noć kada je imala sedam godina. Strah je obavio celo njeno telo. Okrenula se i otišla — i nikada se više nije vratila.